Imajući na umu dugogodišnju tradiciju Beogradskog letnjeg festivala (BELEF), kao i njegovu multimedijalnu prirodu, veoma je teško i nezahvalno prihvatiti se selektorskog posla a ne ogrešiti se o nečiji ukus i očekivanja. U pitanju je letnji festival pred koji su uvek postavljeni visoki zahtevi jer je njegova ponuda često i jedina kulturna ponuda letnjeg Beograda, pa se od ovog festivala očekuje da istovremeno bude zabavan ali i umetnički ambiciozan, da ponudi programe za "od 7 do 77", ali i da bude provokativan, tragalački, da pruži šansu mladima, ali da ne zanemari ni afirmisane umetnike itd. Mnogi od ovih zahteva su ponekad veoma kontradiktorni i stoga nije slučajnost što se često u istoriji BELEF-a dogadjalo da se, u želji da ugodi različitim očekivanjima, ponuda festivala pretvori u svojevrsni vašar na kome se mogu videti programi koji medjusobno nisu ni u kakvoj konceptualnoj ili estetskoj vezi. Činjenica da je pozorište samo jedna od tri sekcije BELEF-a, dodatno otežava zadatak i onemogućava da ovaj festival bude generalno tematski profilisan kao neki drugi festivali u našoj sredini (BITEF, Sterijino Pozorje, itd.).

Jedna od najvažnijih funkcija koje bi, po mom mišljenju, pozorišni program ovog festivala imao da ispuni, jeste da pored zabave u sparnim letnjim mesecima, pokaže i ozbiljnu ambiciju da svojom produkcijom aktivno utiče na postojeći teatarski prostor pre svega Beograda, Srbije u perspektivi i Balkana (a nadamo se i šire!). Ovo je moguće ostvariti podrškom smelim konceptima i inovativnim umetnicima bez obzira na njihovu generacijsku pripadnost. Ukratko, BELEF ne bi trebalo da predstavlja produžetak pozorišne sezone, niti bi trebalo da nudi repertoar kakav je moguće videti u nekom od gradskih pozorišta u okviru regularne teatarske ponude, samo "na otvorenom", jer to nije uloga pozorišnog festivala. Upravo suprotno, ovaj festival treba da bude mesto na kome se pomeraju granice kako onih koji se bave umetničkom praksom tako i publike. Ovaj zadatak nikako ne isključuje zabavu i razonodu (u pitanju je lažna kontradikcija, veoma omiljena zagovornicima bulevarskog pozorišta i teze da "publici treba smeha"), ali zabava i razonoda ne treba da budu i finalni domet ovog festivala. Elitna umetnost je ono što treba da ima istaknuto mesto na BELEF-u, kao što je slučaj i sa drugim značajnim pozorišnim festivalima, bez imperativa da sve predstave podjednako uspešno komuniciraju sa različitim ukusima pozorišne publike. Ovo u praksi znači da je moguće kombinovati programe koji su vrlo kvalitetni ali razumljivi većem broju ljudi, sa onima koji to nisu ali zato poseduju drugu vrstu kvaliteta jer nas obogaćuju nekim novim iskustvima. Koprodukcije sa stranim festivalima i teatrima o kojima nije bilo moguće razmišljati ove godine, jer nije bilo dovoljno vremena za to, svakako bi trebalo da postanu jedna od koncepcijskih odrednica ovog festivala u budućnosti, što bi pomoglo popravljanju imagea srpskog teatra u širim okvirima od lokalnih i omogućilo korisnu razmenu ideja i informacija koja je odavno uobičajena u festivalskoj praksi većeg dela Evrope.

Sa tom ambicijom na umu i sa vrlo malo vremena na raspolaganju, pokušala sam da sastavim svoje predloge pozorišnog programa ovogodišnjeg BELEF-a, ali i da nagovestim pravac kojim bi ovaj festival trebalo da se kreće u budućnosti.