PROGRAM POZORIŠTA I UMETNIČKE IGRE
Selektor: Aleksandar Milosavljević

KLASIKA KAO PROVOKACIJA

BELEF je brend, formiran kao specifičan festivalski projekat čiji program podrazumeva vlastite produkcije (koprodukcije sa beogradskim teatrima, predstave koje nastavljaju da žive u prestoničkim pozorištima i nakon leta), te domaće i inostrane predstave pozvane na osnovu selektorovog izbora.

Osnovni principi na osnovu kojih su formirani selektorski kriterijumi ovogodišnjeg pozorišnog programa Belefa su: afirmacija mladih ili mlađih stvaralaca, inovativnost u pristupu klasičnim dramskim temama kao i klasičnim scenskim formama, spremnost da se adekvatno odgovori na provokativne izazove konkretnog scenskog prostora ali i vremena u kojem živimo, pozorišno oživljavanje raznovrsnih gradskih prostora kao atraktivnih lokacija za igranje predstava, stvaranje ili prikazivanje projekata koji će predstavljati provokaciju za mlađu teatarsku publiku i koji će pozorištu privući nove kategorije gledalaca.

Moj ovogodišnji izbor za teatarski program Beogradskog letnjeg festivala predstavlja spoj različitosti koje će letnjem Beogradu darivati čar atraktivne pozornice na kojoj klasika počinje da diše dahom ove epohe, gde recimo komad Viljema Šekspira ili priča Danijela Defoa postaju ovovremene teme, gde tradicija i estetika drevnog indonežanskog teatra senki postaju deo naše kulturne tradicije, gde ulični spektakl, između ostalog, poprima obrise lutkarskog pozorišta koje se preliva i pretapa sa teatrom pokreta ili atraktivnim parateatarskim istraživanjima, gde Kalemegdan, ali i Knez Mihajlovu ulicu, Adu Ciganliju ili Trg Republike prepoznajemo kao pozorišne kulise u kojima nastaju neuobičajene predstave, gde reditelji i glumci, ali i muzičari, žongleri, lutkari, animatori i plesni umetnici, imaju smelosti da reskiraju i razmahnu maštu te ispitaju granice i moći sopstvene energije i imaginacije svoje potencijalne publike.

Pa ipak, i na koncu ovog svog selektorskog izveštaja, moram da konstatujem isto što sam konstatovao i lane: kao što i rad na svakoj pozorišnoj predstavi, bez obzira na nesumnjivi kvalitet literarnog predloška, imena reditelja i članova autorskog tima ili idealnu glumačku podelu, uvek podrazumeva neizvesnost, tako ni najbolje selektorove namere, apsolutna rešenost organizatora, osnivača i pokrovitelja da maksimalno podrže selektorov koncept i izbor, ne znače automatski i uspeh festivala.

Pozorište je, dakle, prostor neizvesnosti. Baš zato se prepustimo izazovu rizika i uživajmo u njemu.