Академија уметности
Људмила Разумовска

КУЋИ

Дипломска представа класе Гордане Ђокић и Предрага Стојменовића

Режија: Слободан Станковић

О ПРЕДСТАВИ
„Живела једна принцеза. Није она имала ни тату, ни маму, ни баку, ни деку, и, уопште, никога није имала. И живела је у једној великој-превеликој кући, где је било пуно разних принчева и принцеза. Слуге су их вређале, а нечелници су их свачим ударали по глави. А још је тамо била ужасна звер – чудовиште са брчинама и ћелетином. Оно је себи бирало најлепше принчеве и принцезе, куповало им поклоне, а онда их прождирало. А оне који су се жалили, врло болно је кажњавало, затварало их је читаве ноћи у клозету, а, богами, и лемало их је... Сироти принчеви и принцезе су трпели, трпели, а онда су решили да побегну. Побегну они у други град, кад, тамо, сретну исте такве принчеве и принцезе, који би исто тако хтели да побегну куд их очи воде. А где да побегну – тго нису знали. Свуда је исто. И, тако, скупили се они и говоре: „МИ НЕМАМО КУДА, ХАЈДЕ ДА ЖИВИМО ЗАЈЕДНО“. у ПОЧЕТКУ СУ ЛЕПО ЖИВЕЛИ. Сложно. А онда су неки принчеви почели да се свађају и туку и да вређају мале, исто као и оно чудовиште од кога су раније сви побегли. А у једну принцезу се заљубио богати принц из иностранства и поклонио јој бунду до земље. И она је оставила своје мале принчеве и отишла је да живи у првом стану са купатилом. А друга принцеза се разболела и порастао јој је стомак.“
Кући, Људмила Разумовска

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Да ли смо способни да емоционално разумемо шта друга особа доживљава, јесмо си спремни да се ставимо у туђу позицију и доживимо туђа осећања и да ли смо у стању да истински разумемо друге и предузмемо „мере“ како бисмо ублажили патњу друге особе – само су нека од питања која поставља савремена руска драма „Кући“ Људмиле Разумовске скоро три деценије од како је написан поменути комад. Емпатија је нешто на шта смо заборавили, поготову када се ради о деци. Поред задовољења основних људских потреба, оно што недостаје, а за чим жуде јунаци овог комада, јесу сигурност и припадност, односно потреба да се осећају сигурно и да неком припадају.
Слободан Станковић