Петак, 01. јул од 20.00 до 24.00

Шетња кроз легате Иве Андрића, Паје Јовановића и Конака кнегиње Љубице

Концерт Београдског гудачког квартета у Конаку кнегиње Љубице

КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ
локација / Кнеза Симе Марковића 8

Конак кнегиње Љубице, централно место окуплајња у Ноћи легата.

Најстарији двор на територији наше престоноце, спомениk културе у највишој категорији заштите.

Палата из средине 19 века, дом наше принцезе, кнегиње Љубице, место сведочанства неких давних, потпуно различитих времена, место саграђено као женски двор, место у коме су жене живеле потпуно другачије него данас, а опет место у коме су се доносиле важне одлуке и у коме се чувао трезор тадашње државе.

Конак кнегиње Љубице је једна од малог броја сачуваних зграда из времена прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Конак кнегиње Љубице је саграђен 1830. године. Замишљен је да буде репрезентативни двор српске владајуће династије Обреновић. Своју примарну намену Конак је остварио током прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), када је служио као његова резиденција.

Након протеривања Обреновића из Србије (1842) зграду су у наредних сто тридесет година користиле и према својим потребама уређивале различите државне институције. Седамдесетих година 20. века управа града Београда одлучила је да зграда Конака, у складу са својим историјским, уметничким и споменичким наслеђем, добије нову намену и постане музеј. После санације и реконструкције зграда је 1980. ушла у састав Музеја града Београда, а у септембру исте године отворена је стална музејска поставка „Ентеријери београдских кућа 19. века“.

СПОМЕН-МУЗЕЈ ИВЕ АНДРИЋА
локација / Aндрићев венац 8/I, Београд

Oтворен 1976, у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У преосталом адаптираном простору отворена је стална поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички и лични предмети, књиге и часописи, одликовања.

ИВО АНДРИЋ

Иво Андрић (Травник, 1892 – Београд, 1975) један је од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Рођен је у Травнику, одрастао у Вишеграду, школе похађао у Сарајеву, Загребу, Бечу, Кракову, тамновао у аустроугарским затворима као припадник организације Млада Босна. Године 1919. постаје грађанин Београда и ступа у дипломатску службу, у којој остаје све до избијања Другог светског рата. У међувремену, 1924. године, докторирао је на Универзитету у Грацу, са темом из области филозофских наука. Аутор је неколико значајних романа, више дела приповедачке прозе и лирско-филозофске поезије, есеја и критика. Године 1961. добија Нобелову награду за књижевност. Своје најзначајније романе (На Дрини ћуприја, Госпођица и Травничка хроника) написао је у Београду, током окупације 1941–1945. 

МУЗЕЈ ПАЈЕ ЈОВАНОВИЋА
локација / Краља Милана 21/IV спрат

Поклон нашег највећег сликара 19.века Музеју града Београда, непоцењиво уметничко, али и историјско благо.

Реконструисани бечки атеље великана српске ликовне уметности и јединог уметника са ових простора чије слике достижу вртоглаве цене на аукцијама у највећим аукцијским кућама Европе.

Целокупан Легат са више од 800 предмета предат је 1952. на чување Музеју града Београда којем је по уметниковој жељи после његове смрти, 30. новембра 1957. у Бечу, предата и посмртна урна. Као што је желео, урна са посмртним остацима пренета је и положена да вечно почива у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а истога дана Музеј града Београда је испунио и другу жељу легатора и 11. јуна 1970. је отворен Музеј Паје Јовановића.

Легат је 1972. допуњен поклоном уметникове супруге Хермине-Муни Даубер, која је Музеју града Београда оставила 11 уметникових слика из приватне колекције и више комада стилског намештаја.

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ

Сликар Паја Јовановић (Вршац, 1859 – Беч, 1957) рођен је у породици Стевана и Ернестине Јовановић. Године 1875. дошао је са оцем у Беч, где се 1877. уписао на престижну Академију ликовних уметности. По завршетку студија много је путовао и радио за галеристе Париза и Лондона, а од 1895. живео је у Бечу. За редовног члана Српске краљевске академије у Београду изабран је 1888. године.

У својој дугој уметничкој каријери остварио је изузетна дела: историјске композиције (Сеоба Срба, Проглашење Душановог законика),  жанр сцене (Кићење невесте, Борба петлова, Мачевање) и велики број портрета познатих личности (Михаило Пупин, краљ Александар и краљица Марија Карађорђевић). Огледао се и у црквеном сликарству изводећи иконостасе у црквама у Долову и Новом Саду.