Стефан Тићми

ЈА САМ АКИКО

 
продаја карата: tickets.rs

Редитељка: Миља Мазарак

Драматуршкиња: Исидора Милосављевић
Композитор: Никола Драговић
Сценографкиња: Мина Миладиновић
Дизајнер светла: Никола Маринков
Костимографкиња: Биљана Гругур
Асистент костимографкиње: Милош Јањић
Сценски говор: Милош Лазаров
Дизајнерка плаката: Маја Бабић

Игра: СОФИЈА МИЈАТОВИЋ

Организатор и продуцент: Бранислав Радовановић
(БУДИ Фестивал - Бијенале дечјег уметничког израза, Дечја сцена „Пођи туда...“ Културног центра Панчева)
Копродуценткиња: Соња Петровић (Фестивал еколошког позоришта за децу и младе)

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ МИЉЕ МАЗАРАК

Представа „Ја сам Акико“, од лепезе тема из Тићмијевог романа, у први план ставља однос детета и родитеља, кроз причу о одрастању без једног родитеља и о дечијој усамљености.

У представи старија Акико, кроз успомене које вади из „својих кофера“ присећа се кључних догађаја из детињства и превазилази своје унутрашње сукобе настале управо из односа са родитељима, што је некако неминовност и тачка у којој смо сви исти.

Такође, Акико није обична девојчица, она је другачија од својих вршњака, она је мудра и затворена у свом свету али слободна и храбра у својим мислима, идејама и ставовима и као таква, представница је свих различитости које овај свет у којем живимо чине богатијим.

Акико је попут Малог принца - не воли бројеве, нема године, не верује у границе и поделе и упркос препоруци да је представа за децу узраста изнад 7 година, она позива и све оне који се осећају „одрасло“ да такође погледају представу..

РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ ИСИДОРЕ МИЛОСАВЉЕВИЋ

Акико је једна креативна, мудра, пуна магије девојчица и на први поглед њој све полази за руком. Она преокрене сваку ситуацију у игру, у забаву и у победу. Акико не мари за године, Акико не мари за меридијане, Акико не мари за оцене, Акико чак не мари ни за туђа мишљења. Као таква Акико је узор. Помало чак и недостижни узор. Међутим, унутар Акико дешавају се немири. Скривени су дубоко у њој и тек понекад неки немир крикне из ње. Управо ти немири Акико чине стварном. Чине је сличном нама. Она тада престаје да буде недостижна посебна Акико и постаје једна од нас. Она која нас разуме, која нас чује, која нас види и осећа.

Као драматуршкињи било ми је важно да у представи задржимо језик романа Стефана Тићмија због ког је Акико толико упечатљива, али ме је у исто време занимало шта се крије иза тих довитљивих и духовитих реченица. Управо у њима смо нашли њене, на први поглед, скривене страхове, чежње и усамљености. И управо тада смо нашли позоришни језик наше Акико. Тада је Акико могла да изађе пред публику, пред све нас и да нам исприча своју причу, откривајући и самој себи, разлоге због којих је одувек била другачија. Тек тада је Акико могла да стане пред нас и гледајући у своју душу, исприча због чега није увек било лако бити другачији. Са друге стране, публика, односно ми који је сада гледамо очи у очи дајемо јој ветар у леђа да се не боји да буде другачија јер никада више неће бити сама.

РЕЧ АУТОРА РОМАНА СТЕФАНА ТИЋМИЈА

Процес стварања ове представе је мелемаст и лековит. Преображај доживљавамо и ми и текст: из дана у дан, од пробе до пробе. Све што имамо да кажемо или прећутимо налази се у коферима. А они су пуни магије. Акико се осећа комотно у Софијиној кожи, каже остала би тамо хиљаду, хиљаду година.