Ауторска представа Андраша Урбана по драми Алфреда Жарија „Kраљ Иби“

IBI THE GREAT

 
продаја карата: Народно позориште у Београду

Редитељ и сценограф: Андраш Урбан
Драматург: Ведрана Божиновић
Костимограф: Биљана Гргур
Композитор: Ирена Поповић Драговић

Играју:
Отац Иби: НЕМАЊА БАКИЋ
Мајка Иби, народ, један сељак, пацов 2: ДАНИЦА ГРУБАЧКИ
Бордир, народ, сви финансијери, један сељак, преводилац: НИКОЛА KНЕЖЕВИЋ
Завереник 2, Kраљ Венцеслав, народ, свих пет племића, један сељак, руски Цар, медвед: СРЂАН АЛЕКСИЋ
Завереник 3, краљица Росамунда, народ, све судије, један сељак, пацов 1, Пил – мајор Ибијеве војске: БИЉАНА KЕСКЕНОВИЋ
Музичар: СТРАХИЊА РАШИЋ, хармоника Инцпицијент: Зоран Вучковић
Суфлер: Нинослав Вранић

Текст, који се сматра претечом надреализма и дадаизма, настао је из дечје игре, из лакрдије током ауторове средње школе. Уживао је да са својим најбољим другом Анријем Морином исмева професора физике Ебера, који им се очигледно јако замерио. Измишљали су различите скаске о јадном Еберу, а онда их је Жари уклопио у лутка игру, намењену за извођење марионетама. Сходно духу времена и годинама аутора, текст је незаокружена целина, лакрдија са пантомимским деловима, вашарском вулгарношћу, грубим језиком и још грубљим хумором, непредвидив, са немогућим преокретима.

Време је то развоја нихилистичког погледа на човека и цивилизацију, демистификације друштвеног морала, откривања скривене, мрачне људске стране, али превасходно побуне против ауторитета грађанског друштва, што Kраљ Иби све савршено обједињује. Смештен у Пољску, пародира макбетовску матрицу борбе за влашћу, али без херојства и узвишености и чини то искључиво комичким средствима. Заправо црнохуморним.

Андраш Урбан и драматуршкиња Ведрана Божиновић, пратећи Жаријеву радњу, текст проширују духовитим коментарима, било да су то коментари самих ликова, или глумаца који их тумаче. Тичу се искључиво позоришта и места одређеног глумца у њему, у представи, у тексту који говори. Безброј је ту референци које се смењују брзином цртаног филма, безброј предуховитих решења, глумачких искорака из ликова који делују као импровизација, а заправо то нису, јер су фиксирани текст.

Александра Гловацки, из критике „Грозни узурпатор престола“, nova.rs